"Glas biciklizma" prikazuje njegovu karijeru od utrka dok je radio u Fleet Streetu do stvaranja najdužeg komentatorskog partnerstva u sportu
Fotografija: Christopher Parsons
Pratili ste svaki Tour de France od 1973. godine, ali kako ste uopće ušli u novinarstvo?
Pokušavao sam biti profesionalac u Belgiji i mislio sam da časopis Cycling ne daje pošteno izvješće o nama vozačima. Nazvao sam ih i rekli su: ‘Pa, nemamo novca za novinara, pa nam pišite priču svake nedjelje i recite nam kako vam ide.’
Pa bih otišao do stanice St Peter's u Gentu, u ovaj mali kafić preko puta, pozajmio tipov telefon i uputio poziv u London za koji je trebalo 90 minuta da se vrati, pa bih sjedio i popio kafu ili pivo i onda bih diktirao nedeljni izveštaj kada bi poziv stigao.
Krajem godine sam se vratio u Veliku Britaniju i tip iz časopisa je rekao: 'Slušaj, ima slobodnog mjesta, dođi na intervju.' Nisam dobio posao, ali tri mjeseca kasnije kasnije. tip koji jeste otišao, pa sam otkazao svoje ambicije da budem profesionalni vozač i umjesto toga postao novinar.
Je li to tada bio kraj vaše trkačke karijere?
Moj urednik je bio momak po imenu Alan Gayfer. Rekao je: 'Možeš li da kucaš?' Ja sam rekao: 'Ne.' On je rekao: 'Imaš deset dana da naučiš, inače si otpušten. I shvataš da se više ne možeš trkati?’
Pomislio sam, 'Da, tačno', tako da nisam prestao da se trkam. Saznao je i rekao da mogu da nastavim sve dok se svakog vikenda trkam samo na najvećim trkama i istovremeno izveštavam o njima. Radio sam od nedjelje uveče do ponoći, a onda sam se vratio za svoj stol u šest ujutro da stavim novine u krevet. Spavao bih na poštanskim vrećama dolje između i zadao čistače užasan strah kada bi poštanska torba počela da se kreće.
Bilo je teško. Postajao sam sve mršaviji, živio sam od pasulja na tostu i pokušavao se takmičiti na najvećim trkama u Britaniji. Nisam mogao da izdržim, ali su jahači pomogli.
Bio je Pete Matthews, liverpuljski britanski šampion, i neko bi mi rekao, 'Radi malo na frontu', a Pit bi rekao: 'Ostavi ga na miru, on je dobro, nosi težinu pisaću mašinu u njegovom džepu.“Ali nakon tri, četiri godine morao sam prestati. Da sam se okrenuo na stranu, pao bih u kanalizaciju.
A kako je to dovelo do Francuske?
PL: Ponuđen mi je posao organizacije Trke mlijeka 1972. Ja? Sve što sam ikada ranije organizovao je TT od 10 milja. Ali uspjelo je i to me učinilo dobro poznatim u evropskom biciklizmu.
David Saunders je bio govornik za Tour of Britain i rekao je da ITV radi veliku emisiju na Touru – da li bih želio da budem njegov vozač za Tour of 1973? Tako sam i uradio. Ali pet godina kasnije Dave je ubijen u autu.
Sedela sam na kraju svog kreveta i plakala i plakala. Izgubio sam pravog prijatelja. Svakako nisam htela da tražim njegov posao, ali ITV je rekao: 'Dave bi voleo da budeš umešan – hoćeš li to prihvatiti?' Pa sam i uradio.
Je li komentiranje došlo lako?
Moj prvi prijenos uživo bio sam 100 stopa uza ljestve u kutiji gledajući trku u Crystal Palaceu. Sjećam se da sam rekao, 'Sada imamo Svjetskog prvaka Gerrie Knetemann koji lomi vjetar ispred.' Mislio sam da je ispalo prilično sranje, ali se pokazalo da je u redu.
Uvek sam mogao da pričam, i uvek sam govorio – to sam govorio Paulu – na svetskom kanalu gleda 150 miliona ljudi i imaćete sreće ako dva miliona bude biciklista.
Mogu da isključe zvuk i i dalje znaju šta se dešava, ali starica koja gleda iz zadovoljstva nema pojma o omjeru 42x28. Dakle, ako možete spriječiti staricu da napravi šolju čaja dok traje biciklizam, uspjeli ste.
Tamo ste spomenuli Paula – Paul Sherwen – vašeg kokomentatora 33 godine do njegove prerane smrti 2018. Kako ste se vas dvoje spojili?
Paul se nekada utrkivao i svaki dan bi išao na startnu liniju Toura, do kamioneta s hranom za vozače i ušunjao mi pola grejpfruta. Tako smo učvrstili naše prijateljstvo tokom deset godina, a kada se 1985. približio penziji, pitala sam ga da li bi razmislio da komentariše sa mnom.
Još su mu ostale dvije godine u timu Raleigh Banana, tako da je i te godine odslužio. Kako je prokomentarisao tronedeljnu turneju, a zatim se ponovo pridružio profesionalnom pelotonu da me pobedi u trci. Ali reći ću vam da je taj tip bio poseban. Jako mi nedostaje.
Tada sa 75 godina mnogi bi očekivali da ćete se penzionisati, ali ste nastavili. Kako ste uspjeli da se vratite?
Pročitao sam sve komentare štampe i neko je rekao: 'Phil sada ne izgleda isti jer luta bez Paula' i bili su u pravu. Sve smo radili zajedno, svako jutro ulazili u ista kola, jeli zajedno svako veče. Naravno da sam odjednom izgledao drugačije i usamljeno, jer sam bio sam prvi put u 33 godine.
Ali moja je žalost bila lična. Kao što će vam moja supruga reći, ja sam dobar u isključivanju stvari. Televizija te čini veoma teškom osobom, ali nikad ne gubiš uspomene.
Ove godine će biti vaš 44. Tour de France. Koga ćete podržati?
Pa, [Tadej] Pogačar je vrući favorit i ima jak tim. Primož Roglič je nestao da trenira na visini, ali kockanje je odmah se vratiti s toga i voziti Tour. Hoće li uspjeti? Saznat ćemo.
Ruta ostavlja dosta prostora za iznenađenja, a uvijek sam impresioniran organizatorima koji donose nešto novo u utrku koja traje od 1903. Ovaj put je to Mont Ventoux: dva uspona i sada silazak i niz nju. Ne mogu vjerovati! Bit će sjajno.
Osim njegovih stalnih obaveza komentiranja. Phil će također predstaviti inauguracijski Collins Cup triatlonski turnir, koji počinje 28. avgusta. Pogledajte protriathletes.org za više detalja
