Phil Liggett priča Biciklistu o životu iza mikrofona, utrkama koje nikada neće zaboraviti i svojim flegmatičnim pogledima na Lancea Armstronga
Phil Liggett će uvijek pamtiti dan kada mu se Stephen Roche srušio pred noge. Scena je bila La Plagne na finišu 21. etape Tour de Francea 1987. godine, i dok je komentator zurio u Rocheova grudi koja se podižu i trepereće oči znao je da je bio svjedok šokantnih fizičkih posljedica jedne od velikih vožnji Toura.. Ono što Liggett nije znao je da će njegov komentar bez daha nekoliko trenutaka ranije također ući u legendu Toura. Tokom etape Roche je zaostajao 90 sekundi iza svog rivala Pedra Delgada i njegovi snovi na Tour-u izgledali su u dronjcima. Ali dok su televizijske kamere pratile Laurenta Fignona do njegove etapne pobjede, Roche je – nepoznat ni gledaocima ni komentatorima – krenuo u hrabru poteru kako bi završio samo četiri sekunde iza Delgada. Liggett je bio u šoku: 'Ko je samo onaj jahač koji dolazi iza - jer to izgleda kao Roche! To izgleda kao Stephen Roche… Stephen Roche je, prešao je liniju! Skoro je uhvatio Pedra Delgada, ne vjerujem!’ Roche bi nastavio da osvaja Tour i osigurava istorijsku Triple Crown.
Sjedeći u kuhinji svoje kuće u Hertfordshireu jednog sunčanog majskog jutra 26 godina kasnije, Liggett kaže da sjećanje nije izblijedjelo. „Ležao je samo nekoliko metara dalje, dok su doktori pokušavali da unesu kiseonik u njega, a policija se gomila okolo“, priseća se 69-godišnjak, čija bijela kosa i lila košulja naglašavaju zdrav preplanulost. 'Kamere mu se nisu mogle približiti, a glas mi je govorio da prokomentarišem ono što mogu vidjeti. Ali sve što sam mogao da vidim bio je pokvareni Stephen Roche. Bio je haos. Sutradan mi je Roche rekao: „Ah, Fil. Bilo je puno novinara na cilju i nisam želio da razgovaram sa svima njima, pa je možda izgledalo gore nego što je bilo.”’
Liggettova sjećanja su podsjetnik na neposrednost i intimnost njegovih iskustava sa Tour de Francea. Proslavljeni 'Glas biciklizma', koji ovog ljeta prisustvuje svojoj 44. turneji kako bi komentirao za NBC (SAD), SBS (Australija) i SuperSport (Južna Afrika), svjedočio je herojskim trijumfima i užasnim tragedijama. Upoznao je najbolje bicikliste na svijetu: 'Cav ide sa ovim dugim tišinama i razmišljam, misli li da sam idiot? Je li to bilo glupo pitanje? Nikada ne znaš kada se zupčanici okreću sa Cav.’
Liggett je također cijenjen zbog svog znanja. 'Kada mi je Lance [Armstrong] poslao e-poštu, uvijek je bilo pitanje - "Hej, moram znati… Hvala, LA." Odgovorio bih, a on ne bi potvrdio prijem. To je bio Lance.’ I vidio je šta Tour radi s tijelom čovjeka.„U hotelu nakon etape, jahači jedva hodaju. Oni vuku noge u svojim otvorenim sandalama. Tada ne izgledaju kao životinje. Oni su koža i kost i sve što mogu je da leže. Da su stvari bile ovakve dok sam se trkao, to vjerovatno nije sport kojim bih se želio baviti.’
Riječi mudrosti
Liggettove misli i percepcije su bitne, jer kao komentator on je kanal kroz koji milioni ljubitelja biciklizma doživljavaju dramu Turneje. Kroz riječi Liggetta i kokomentatora kao što je Paul Sherwen, TV snimak je objašnjen, stavljen u kontekst i prožet dodatnom emocionalnom rezonancom.
To je odgovornost koju Liggett nikada ne zaboravlja: 'Kada sam prvi put počeo da komentarišemo imali smo 1,1 milion gledalaca i pomislio sam: ko gleda emisije? Shvatio sam da većina uživa u slikama i želi da se obrazuje. Neki momci kažu: „Prestanite da nam prigovarate“, ali mama sa šoljicom čaja ili malo dete žele da znaju šta se dešava. Tip koji servisira moju kosilicu je rekao: "Moja žena, koja ima 87 godina, želi znati kako tempiraju Tour." Ljudi mi kažu: „Otišao sam u Francusku prošle sedmice. Ne mogu vjerovati da su se popeli na jednu planinu, a kamoli na tri u istom danu.” Kažem: „Želite da ih vidite kako se penju nevjerovatnom brzinom, a zatim se spuštaju na ledenoj kiši." Ovo su ljudi o kojima razmišljam.’
Njegovi neobični 'Liggettisms' ('On jaše kao da ima četiri noge'; 'Zaista mora duboko kopati u kofer hrabrosti') dodaju duhovitost i boju njegovom komentaru. „Znam da ljudi igraju Liggettov bingo i štikliraju moje fraze, ali ja ih nikada ne planiram, već samo izađu.“Međutim, Liggettova emocionalna empatija čini njegov komentar tako ubedljivim. Jahači amateri mu često govore da čuju njegov glas u svojim glavama, ohrabrujući ih na uspone.
‘Najbolji komentari su emotivni. Kada se jahači guraju dok im se ne zamrači ili riskiraju – kao kada je Cadel Evans premostio razmak od dvije minute jureći Andyja Schlecka preko Alpa – cijenim njihov duh. Znam i da oni uzimaju svoje živote u svoje ruke. Život je slab. Ali adrenalinska pumpa znači da morate držati taj točak po svaku cijenu. Ljudi će ići do krajnje granice. Znam šta klinac radi i želim to iznijeti javnosti.’
Na početku
Rođen u Bebingtonu on the Wirral 11. avgusta 1943., Liggett je vozio bicikl samo kao dijete da bi išao na pecanje, dok ga u dobi od 16 godina njegov susjed nije zamolio da se pridruži nedjeljnoj vožnji u Walesu sa CTC-om. „Rekao sam: „Ne idem nigde nedeljom jer je to jedini dan kada dobijem toplu večeru“, – nisam bio iz bogate porodice“, kaže on. Ali kada se na kraju pridružio, bio je navučen i razvio je vozačku ambiciju da bude profesionalni biciklista.
Tokom svojih amaterskih godina Liggett je jahao za North Wirral Velo, New Brighton i Birkenhead North End, dok je radio u zoološkom vrtu Chester (fasciniran je divljim životinjama) i kao računovođa pripravnik. Takođe se takmičio u inostranstvu u Belgiji. Godine 1967. ponuđen mu je profesionalni ugovor u Belgiji, ali je tada došao posao u Cycling Weekly (tada se zvao Cycling And Mopeds). „Spakovao sam kofere, odvezao se od Liverpula do Londona, spavao u autu i otišao pravo u kancelariju. Odlučio sam da ne potpišem profesionalni ugovor. Utrkivao sam se protiv Eddyja Merckxa na amaterskom nivou 1960-ih i znao sam da nisam ni blizu njegovih sposobnosti. To je bilo moje uravnoteženo rezonovanje, ali mi je naravno slomilo srce.’
Liggett je žonglirao trkama i pisanjem izvještavajući o velikom događaju za vikend. 'Doug Dailey i Peter Matthews bili su zvijezde tog vremena. Uvijek sam bio iscrpljen, ali sam ulazio u pauze i puštali su me da jašem pozadi da mogu pisati o njima. Ali bio sam izmoren, živio sam na pasulju i tostu kao svi slobodni muškarci i nakon dvije godine bio sam toliko mršav da sam znao da ne mogu oboje.’
Podizanje mikrofona
Liggett je napustio trke kako bi se koncentrisao na novinarstvo i kasnije će raditi kao honorarni za The Telegraph, The Observer i The Guardian. Bio je i tehnički direktor Trke mlijeka od 1972. do 1993. godine, a 1973. postao je najmlađi UCI međunarodni komesar ikada. Nije imao ambiciju da postane komentator sve do ključnog dana na Lincoln Grand Prixu. „Upravo sam uzeo mikrofon i počeo da ćaskam jer niko nije znao šta se dešava u trci“, kaže on. 'Ljudi su me tražili da komentiram na njihovim utrkama, ali nikad nisam dobio plaću.'
Počeo je da radi izveštaje za BBC Radio pre nego što je David Saunders, koji je pratio Tour de France za ITV-ovu emisiju World Of Sport, pitao da li će biti njegov vozač na Touru 1973. 'Nije mi plaćao, ali pomoglo mi je da radim kao slobodnjak', kaže on. Kada je Saunders tragično poginuo u saobraćajnoj nesreći 1978. godine, Liggettu je ponuđen posao komentatora. „Tada je to bila samo 20-minutna emisija, ali je 1980-ih Channel 4 odlučio da ide uživo sa turneje i odjednom sam i ja to radio. Doveli smo Paula Sherwena i to je način na koji to funkcionira od tada, s nama dajemo komentare uživo za različite kanale. Jedino pravilo koje sam postavio je da nikada neću potpisati ekskluzivni ugovor.’
Liggett je iz prve ruke svjedočio promjeni atmosfere Turneja. 'U stara vremena vozači su počinjali da se utrkuju u 7.30 ujutro i još uvijek se trkaju u 19.30 sati', prisjeća se on. 'Ljudi su bili umorni i umirali su. Većina francuskih kompanija je zapošljavala vozače relija [da upravljaju timskim automobilima] jer su znali da voze, ali bi vršili pritisak na vas ako bi naišli iza. Kada sam se pričvrstio na kutiju za komentare, nisam bio nesretan jer sam ranije odlazio u krevet otkucavajući dane koje sam preživio.’
Tehnologija je donijela najveće promjene u njegovoj profesiji. „Nekada je bila potpuna buka pisaćih mašina u prostoriji za štampu“, kaže on. 'Postojala bi četiri telefonska operatera i morali ste čekati svoj red. Vaš rok bi se bližio i vi biste bili u govnima. Kolumbijski novinari vodili bi cijele svoje emisije iz Francuske. Nosili bi pet ili šest kilograma novčića u torbi i samo upumpavali novac u telefonske govornice da puštaju cijeli svoj radio program u Bogoti, stavljajući kasetofon na slušalicu da pušta reklame.’ U hitnim slučajevima kucali bi ljudima na vrata da koriste svoje telefone. 'Onda je s mobilnim telefonom i kompjuterom zavladala tišina u sali za novinare', prisjeća se Liggett.
Liggett je prihvatio digitalno doba, sa 138.000 pratilaca na Twitteru i samostalno napravljenom bazom podataka o biciklističkim statistikama. „Mladi komentatori kažu: „Mogu li dobiti?“a ja kažem: "Odjebi", smije se on. Njegova baza podataka ima podatke o 601 vozaču, koje svakodnevno ažurira. „Kada pročitam statistiku ljudi misle da sam prokleto briljantan, ali nisam baš.“
Kaže da je jedan od najvažnijih trenutaka njegove karijere bio komentarisanje Roberta Millara koji je 1984. osvojio dres King of the Mountains. Njegovi omiljeni vozači su Australci Phil Anderson i Robbie McEwan i irski sprinter Sean Kelly. 'Nikada u životu nisam sreo težeg vozača', kaže Liggett. 'Nikad nije patio od lošeg morala i nikada se nije brinuo za vremenske prilike.' Ali pokušava da drži distancu poštovanja prema trenutnim vozačima: 'Ako se previše približite, vaše izvještavanje postaje iskrivljeno.’
Afera Armstrong
Liggett odbacuje sve tvrdnje da je bio blizak sa Lanceom Armstrongom, sa kojim je radio na raznim Livestrong događajima. 'Odradio sam mnogo koncerata za Lancea i vidio sam kako skuplja mnogo novca za rak. U avionu koji je putovao između događaja samo bi sjedio naprijed i radio na internetu na 40.000 stopa. „OK čovječe, makni ovaj avion odavde.” To bi bio njegov stav. Tako da nisam dobro poznavao Lancea, ali mi je bilo jako žao i izbezumljen kada je bio čist.’
Osjeća se izdanim jer su ga uhvatili Armstrongovi lažni uspjesi, ali zauzima filozofski stav da je većina svijeta prevarena zbog želje da vjeruje. 'Retrospektiva je divna stvar, ali u to vrijeme svi su bili jako uzbuđeni.' Ima stari bicikl Trek brenda US Postal i druge suvenirnice, ali odbija da pali lomače. 'Neki ljudi odbiju sve što ima veze s njim i napuste sport, ali to je malo ekstremno. Morate povući liniju. Naslijeđe Armstronga je da je mnoge ljude upoznao sa sportom i oni su pronašli način da uživaju u hobiju, da voze bicikl i pronađu užitke i ljepotu biciklizma, a ti ljudi nisu nestali. Pronašli su takav način života i nije ih briga šta se sada dogodilo Armstrongu.’
Šta bi rekao Armstrongu da ga ponovo vidi? „Nisam razgovarao sa Lanceom od septembra 2011. Ne znam šta bih rekao. Bio bi to iskrivljen osmeh i… ne znam… jer ni u jednom slučaju nemam osećaj. To je bio način svijeta u to vrijeme. Pronašao je najbolji način za doping i poveo svoj tim sa sobom, što je zaista tužno.’
Liggett je također komentirao ljetne i zimske olimpijske igre, pokrivajući sve od triatlona do skijaških skokova. Osvojio je Emmyja u Americi i nagrađen MBE u Velikoj Britaniji. Kada ne radi, svoje vrijeme dijeli između svojih domova u Hertfordshireu i Južnoj Africi i uživa u promatranju ptica (član je RSPB) i divljih životinja (pomaže u očuvanju nosoroga u Africi). Slike divljih životinja koje je snimila njegova supruga Trish, bivša brza klizačica, krase njihov dom. Ali biciklizam ostaje njegova strast. I dalje se redovno vozi i marljivo bilježi svoju kilometražu na svom MacBook-u.
'Priznajem da bih nakon afere Armstrong da nisam imao potpisane ugovore, možda rekao da ne moram to sada raditi', kaže Liggett. 'Ali uživam u onome što radim. Ovo bi trebalo da bude odlična turneja ovog leta sa puno napada u planinama, tako da sam veoma uzbuđen. Ljudi kažu da imam odličan posao, a ja kažem da nikad nisam imao posao. Ovo je moj način života. Pitaju kada ću u penziju. Kažem: povući se iz čega?’
