Pobjednik turneje i Tinkoff directeur sportif govori o biciklizmu u fudbalskim čarapama i veselim jahačima preko timskog radija
Biciklista: Postali ste peti britanski pobjednik Tour de Francea kada ste 1988. odnijeli pobjedu u vožnji na hronometar na etapi 6. Kakva su vaša sjećanja na taj dan?
Sean Yates: Čekajući zauvek. Pitam se da li bih dobio batine ili ne. To je glavna stvar. Nakon pobjede na etapi na Touru možete reći da ste uspjeli. Ali ideja da je tvoje ime zauvek u knjigama rekorda trke za koju svi na svetu znaju, ne upada u vodu. Tek kasnije shvaćaš, sranje, da, sada sam gore sa velikim momcima.
Cyc: 1994. postali ste tek treći Britanac koji je obukao žuti dres. Tada ste imali 34 godine. Jeste li počeli misliti da se to možda nikada neće dogoditi?
SY: To samo pokazuje da nije gotovo dok debela dama ne zapjeva. Nošenje te žute majice nije nešto od čega nijedan biciklista želi da odustane. Godinama sam jahao i to mi je bila dobra nagrada. Dobio sam majicu koju sam dobio, ali sam stavio tovar dresova i suvenira u torbu i bacio pogrešnu torbu u vrh. Onda su moje medalje počele da iskaču na Ebayu.
Cyc: Čega se možete sjetiti o biciklizmu kao djetetu?
SY: U mojoj prvoj vožnji za biciklistički klub East Grinstead nosio sam stare školske cipele koje su se raspadale, pantalone uvučene u fudbalske čarape i Stara majica trenerke sa polomljenim patentnim zatvaračem koja je bila zašivena tako da nije skroz dorasla. Imala sam staroškolsko obrazovanje, uključujući časove pletenja, što je značilo da sam mogla malo šiti. Tako sam izrezala neka slova i prišila 'EGCC' na poleđini. Danas moji sinovi jašu i nema šanse da bi u paklu izašli tako. Svi žele par cipela Specialized od 300 funti jer su vidjeli kako ih nosi Alberto Contador.
Cyc: Kako se biciklizam razlikovao 1970-ih?
SY: Danas svako može vidjeti šta svaki vozač na svijetu radi zahvaljujući TV-u, Twitteru, Stravi i časopisima. Kada sam bio mlađi nisi imao pojma šta se dešava. Paris-Roubaix bi se mogao pojaviti na tribini [na BBC-ju], ali kao biciklista osjećali ste potpunu izolaciju. Tako je bilo i kada sam trenirao. Ako danas bicikliram u blizini Catforda, vidjet ću 100 vozača. Tada ne bih vidio toliko biciklista za dvije godine. Bilo je kao da si na solo misiji.
Cyc: Pa kako si se počeo baviti biciklizmom?
SY: Živio sam u Ashdown šumi i bicikl je bio jedini oblik prijevoza. Vozio bih se sa prijateljima i bratom. Jahali bismo do obale, do Brightona, do South Downsa. Bila je to avantura. Ali bio sam konkurentan i želio sam se utrkivati. Ostalo mi je nešto novca od Premium Bond-a i kupio sam lijep bicikl, a onda sam pisao biciklističkom klubu East Grinstead. Trkao sam se u Sussexu, zatim na jugoistoku, pa na nacionalnom nivou.
Cyc: Na koga ste se ugledali?
SY: Momci kao što su Sid Barras i Keith Lambert bili su zvijezde u to vrijeme, ali mi se svidio Alf Engers, koji je bio kralj hronometra, i Eddie Adkins. Sjećam se da sam pomislio da bih trebao pisati Jim'll Fix It da vidim mogu li upoznati Sida Barrasa. Kada sam prvi put vidio Keitha Lamberta imao je noge kao hrastovi. Pomislio sam: 'Ovi momci su kao životinje. Ja sam samo mršavo dijete.’
Cyc: Kako ste završili trkajući se za Atletski klub Boulogne-Billancourt u Francuskoj?
SY: Momci kao što su Paul Sherwen, Robert Millar i Stephen Roche su prošli kroz ACBB. Uvijek su tražili britanske jahače jer smo imali dobru reputaciju: znali su ako ideš u inostranstvo na utrke da si gladniji od nekih Francuza. Imao sam jednokratnu priliku da se trkam na jugu Francuske i neko je rekao: 'Pošaljite nam svoj životopis i razmotrićemo vas.' Sledeće nedelje sam završio drugi u trci iza Stephena Rochea, a oni su rekli: 'Zaboravi CV, ušao si.“Godinu dana kasnije prešao sam u Peugeot kao profesionalac.
Cyc: Je li vam drago što ste tada bili profesionalac, a ne sada?
SY: Sigurno. Sve je sada više kontrolisano sa izveštajima o trkama i strategijama. Imate DS – mene – u uhu i govorite: „Vidim te, idi naprijed.“Naročito u žutom Tinkoff kompletu – strši milju, tako da ako je šest naših vozača na vrhu i jedan na leđa Uskoro kažem: 'Penji se gore!' Često kažem jahačima: 'Šta se danas priča?' Oni kažu: 'Nismo imali vremena za razgovor.’ U moje dane družili bismo se u pozadini i ćaskali satima.
Cyc: Kako je pritisak u poređenju sada kada ste directeur sportif?
SY: Potpuno ste odgovorni za planiranje taktike utrke, ali ako vozači ne izvrše te naredbe i dalje se osjećate kao da ste učinili nešto pogrešno. Ali kada pobedite, to je briljantno. Očigledno je da je 2012. bila posebna godina kada sam bio DS u Team Sky-u, a Bred je osvojio Tour. Imam bliski afinitet sa Bredlijem – i njemu se sviđa The Jam i nedavno sam otišao da ih vidim u Brajtonu – tako da smo se lepo proveli zajedno. Brad je moje pravo na slavu, zaista.
Cyc: Slagali ste se s Bradley Wigginsom, ali ne i s Markom Cavendishom. Morate li se prilagoditi različitim ličnostima?
SY: Da, znate, a možda i nisam najbolji u ophođenju s pojedincima. Prilično sam stvarna, znaš. Momci su plaćeni da rade posao i oni to moraju da urade. Sa Cavom znam da se nismo slagali jer mislim da sam bio toliko fokusiran na Bredlija. Očigledno je da je Cav imao reputaciju – iako se dosta ublažio – kao malog broja, a ja se jednostavno nisam mogao nositi s tim. Uzeo je to malo k srcu. Ali svaki pojedinac je drugačiji i morate im pristupiti u skladu s tim. Ali momci su profesionalni sportisti i postoji samo određena količina maženja koju možete učiniti prije nego što pomislite: 'Čekaj, ja nisam psihijatar, svi smo ovdje da radimo posao.'
Cyc: Može li Alberto Contador pobijediti Chrisa Froomea sljedeće godine [2016]?
SY: Chrisa je teško pobijediti, ali niko nije nepobjediv i bio je ranjiv na Alpe d'Huez ove godine [2015]. Što više pobjeđuje, drugi timovi više shvaćaju šta treba da urade, kao što su to učinili ove godine kada su udružili snage da ga sklone. Alberto ove godine nije bio u dobroj formi, bio je malo ravan, ali je i dalje bio gore. Sljedeće godine Ventoux će biti nemilosrdan – ako tamo imate loš dan, to je još gore od Alpe d’Huez.
Cyc: Koji mladi britanski vozači bi mogli biti budući pobjednici Toura?
SY: Momci iz Yatesa [Simon i Adam, nemaju veze sa Seanom] su svakako veoma talentovani i način na koji su došli na svjetsku scenu je prilično zapanjujući. Zatim gledate Skaj kako dovodi momke koji iskaču iz stolarije poput Alexa Petersa. I imate Geraint Thomasa koji će misliti, 'Mogu ovo osvojiti sada.' Što više ljudi dođe u biciklizam na osnovnom nivou, to ćemo više ljudi vidjeti kako pobjeđuju na elitnom nivou.
Cyc: Koliko dugo planirate ostati uključeni u biciklizam?
SY: Definitivno sledeće godine, ali dalje od toga budućnost tima nije sigurna. Malo se krećem i razmišljam: da li zaista želim toliko da putujem? Ali biciklizam je moj život već 35 godina. Ja bicikliram. Moja deca bicikliraju. Gledam biciklizam. Dio mene želi otići u penziju, živjeti na zemljanoj stazi na selu, ići na pecanje i pucati na divlje svinje. Sada malo šišam živu ogradu preko zime, u čemu uživam. Ali ako neko želi da radim u WorldTour timu, biće teško reći ne.
Za treniranje sa Seanom posjetite trainsharpcyclecoaching.co.uk
