Kada su braća Pélissier napustili Tour de France 1924. samo na trećoj etapi, to je dovelo do eksplozivnog dijela biciklističkog novinarstva
S obzirom da je treća etapa Tour de Francea 1924. bila na samom početku, Albert Londres, koji je izvještavao o utrci za francuski dnevnik Le Petit Parisien, odlučio je voziti ispred pelotona.
Jahači su trebali napustiti Cherbourg u 2 sata ujutro, za Brest udaljen nekih 405 km, tako da je Londres skenirao listu kontrolnih tačaka i predviđeni red vožnje. Pogled mu je pao na Granville, 105 km u pozornicu.
Činilo se kao dobro mjesto za prvo zaustavljanje i gledanje kako jahači prolaze: otprilike jedna četvrtina udaljenosti; 30 km nakon prethodne kontrolne tačke kod Coutancesa; jahači u 6 ujutro. Savršeno. Dakle, Londres je sjeo u svoj auto i odvezao se u Granville.
Među jahačima koje je bodrila publika koja se okupila ispred Café de Paris u Cherbourgu radi formalnosti prije etape bila su braća Henri i Francis Pélissier, koji su bili među glavnim atrakcijama na Touru 1924.
Henri je bio branilac titule, trijumfovao je 1923. u svom šestom pokušaju, a Francis je bio aktuelni državni prvak.
Dok su bili oduševljeno primljeni od strane publike širom Francuske, braća su imala bodljikav odnos sa Tourom i njegovim organizatorima.
Henri je napustio trku 1919. budući da je bio 20 minuta ispred nakon samo tri etape, vođstvo koje ga je navelo da se uporedi sa čistokrvnim konjima okruženim konjima.
To nije odgovaralo njegovim suparnicima, koji su se onda dogovorili i napali kada je vođa imao mehanički udar na pozornici Les Sables d'Olonne.
Henri je izgubio više od 30 minuta, a onda je utrku proglasio 'stvarom za osuđenike' i odustao. To je dovelo do toga da Henri Desgrange, urednik L’Auto-a, napiše da Henri nema nikoga da krivi osim sebe.
Sljedeće godine je Henri ponovo napustio, a Desgrange je ovaj put smatrao da 'ovaj Pelissier ne zna kako da pati, on nikada neće osvojiti Tour de France', iako bi, naravno, Henri nastavio da dokazuje da Desgrange nije u pravu na ta tačka.
Vrijedi hiljadu guma
Kao su Henri, Francis i ostatak pelotona, uključujući njihovog kolegu koji je vodio trku Ottavia Bottecchia, krenuli iz Cherbourga u 2 sata ujutro, tako je Londres krenuo u Granville. Četiri sata kasnije novinar je stajao pored puta u gradu očekujući dolazak pelotona, s olovkom u pripravnosti.
U 6:10 ujutro prošla je gomila od oko 30 jahača. Gomila je vikala Henrija i Francisa, ali braće nigde nije bilo. Minut kasnije stigla je druga grupa; opet su se povici podigli, opet Pelissieri nisu bili u grupi. Londres je bio zbunjen. Gdje su bili?
Tada je prošla vijest da su braća već napustila, zajedno sa svojim kolegom iz Automoto tima Mauriceom Villeom. Sada se Londres suočio sa odlukom. Da li da nastavi da prati trku ili da pokuša da pronađe Henrija i Francisa?
‘Okrenuli smo Renault i, bez milosti prema gumama, vratili se u Cherbourg’, napisao je Londres narednog dana. 'Pélissiersi vrijede hiljadu guma.'
Još nije znao, ali Londres se spremao da dobije ocenu Toura, možda bilo kojeg Toura. Kada je Londres stigao do Coutancesa, kontrolne tačke ispred Granvillea, stao je i upitao malog dječaka da li je vidio braću Pélissier. Da, rekao je dječak, vidio ih je; zašto, čak je i dodirnuo jednu od njih.
‘Gdje su oni sada?’ upitao je Londres. „U Café de la Gare“, stigao je odgovor. 'Svi su tu.'
Pitanje o dresovima
Zaista, svi su bili tamo. Londres je morao da se bori kroz gomilu da pronađe braću, zajedno sa Villeom – „tri dresa postavljena ispred tri činije vruće čokolade“.
Intervju koji je održan za tim stolom u Coutances-u, i ekskluziva na naslovnoj strani koja je sutradan zapljusnula Le Petit Parisien, bio je jedan od najznačajnijih dijelova biciklističkog novinarstva tog doba.
Londres, zbunjen zašto su Henri i Francis napustili, upitao je da li je neko od njih pretrpeo udarac u glavu. „Ne“, odgovorio je Henri. 'Samo, mi nismo psi' prije nego što sam nastavio objašnjavati sve se svodilo na 'pitanje dresova'.
‘Jutros, u Cherbourgu, komesar mi prilazi i, ne govoreći ništa, podiže moj dres,’ rekao je Henri Londresu.
‘Pobrinuo se da nemam dva dresa. Šta bi rekao da ti podignem jaknu da vidim imaš li bijelu košulju? Ne volim ove manire, to je sve.’
Pravila utrke su bila da vozač mora završiti sa istom opremom i odjećom sa kojom je startovao. „Dakle, otišao sam da pronađem Desgranža“, nastavio je Henri. 'Tada nemam pravo baciti dres na cestu?'
Desgrange je rekao Henriju da ne, nije, i da neće o tome razgovarati na ulici. „Ako nećeš da razgovaraš o tome na ulici, ja ću se vratiti u krevet“, rekao je Henri.
Ispostavilo se da su pitanja o broju dresova koji su nosili vrh ledenog brega. U kafiću su jahači otvorili svoje torbe.
‘Patimo od početka do kraja’, rekao je Henri. ‘Želiš li vidjeti kako se vozimo? Ovo je kokain za oči, ovo je hloroform za desni. Šta je sa tabletama? Hoćeš da vidiš tablete? Evo nekoliko tableta.’ Svaka je tada izvukla malu kutiju. „Ukratko“, rekao je Franjo, „vozimo se na „dinamitu“.“
Rezultirajući članak otvorio je poklopac stvarnosti utrka Toura i ušao u povijest biciklizma kao 'Osuđenici puta', iako je naslov originalnog članka bio prilično prozaičniji: 'Braća Pélissier i njihovi saigrač Ville napusti'.
Bottecchia je lako osvojio Tour, ostavljajući mnoge da se pitaju da li je Henrijev pravi motiv odustajanja bio da izbjegne da ga pobijedi saigrač za kojeg je već priznao da je 'glavom i ramenima iznad nas ostalih'.
Jedanaest godina nakon što je snimljena ova fotografija Henri je bio mrtav, upucala ga je njegova ljubavnica koja je, u strahu za vlastiti život tokom svađe, zgrabila pištolj sa noćnog ormarića i okrenula ga na bivšeg pobjednika Toura.
Francis je u međuvremenu uživao u uspješnoj karijeri direktora tima, među svojim otkrićima Jacques Anquetil.
