Belgijanac, King Kelly i cesta
Put je bio strm, vazduh je bio vreo, a ja sam ostao bez praznina na usponu. Grupa je nestala iz vidokruga i ostao mi je samo još jedan jahač za društvo.
‘Imate li noge danas?’ upitao je.
‘Da, mislim da jeste.’
‘Dobro jer ćemo nastaviti da jašemo pravo preko vrha ovog uspona. Nema usporavanja. Morat će nas juriti.’
Sa tim Sean Kellyjem, pobjednikom bezbrojnih trka i karijerom koja se protezala od Merckxa do Armstronga, stao je ispred mene i dao mi utočište na svom volanu. Kako se nagib izravnavao, pali smo kroz brzine i naša brzina se udvostručila. Prošli smo pored ostalih, ostavljajući ih da stoje. Doslovno zato što su stali pored puta da bi napravili toalet.
Put se srušio niz niz brzih krivina bez saobraćaja. Sada nas je bilo troje: Sean, Kurt (Belgijanac) i ja. Na nekoliko kratkih trenutaka sam se prenio 30 godina unazad i zamišljao sam sebe kako se takmičim u Parizu-Nici, Belgijanac više nije bio Kurt – on je privremeno bio Jean-luc Vandenbroucke. Ubrzo su zavoji bili gotovi, kočnice su nam se ohladile i dugačak, ravan obalni put protezao se miljama ispred nas.
Smjenjivali smo se na frontu, ali je bijeg bio osuđen na propast. Uhvaćeni smo trenuci iz linije/kafea. Šon je okrivio Belgijanca, Belgijanac je okrivio mene, a ja sam okrivio Šona jer je proveo poslednjih pet minuta sedeći razgovarajući na svom telefonu, pre nego što se izgubio i otišao pogrešnom stranom puta.
Ostali su nam se pridružili. Stvarnost je ponovo potonula. Nisam bio Gilbert Duclos-Lassalle, bio sam samo još jedan novinar. Ali upravo sam bio u bijegu sa Seanom Kellyjem i to je bio vrhunac moje biciklističke karijere.
