Naši najzanimljiviji momenti kada njemački jahač traži 14-godišnju profesionalnu karijeru u pelotonu
Čini se da je vijest o penzionisanju Tonyja Martina pogodila mnoge širom svijeta biciklizma. Biti toliko poštovan među onima koje nikada nisi sreo je impresivan podvig sam po sebi, bez obzira na njegove dlanove koji to podržavaju.
Martin se povukao na doličan način prošle nedelje na Svetskom prvenstvu, ponevši kući još jedan dugini dres i zlatnu medalju u obliku mešovite štafete na hronometar. Biciklista je sastavio neke od naših omiljenih trenutaka Tonyja Martina dok se peloton oprašta od jednog od svojih najpouzdanijih vozača.
Robyn Davidson, pomoćnik urednika
1. Četvrta faza Tour de Francea 2015: kaldrma i žuti dres
Trebalo je neko vrijeme da Martin obuče prvi žuti dres u karijeri. Neki su mislili da se to možda nikada neće dogoditi tokom Tour de Francea 2015. nakon tri neuspješna pokušaja u isto toliko etapa. Prvo, pobjedu u vožnji na hronometar prvog dana osvojio je Rohan Dennis iz BMC Racing Team-a.
Uprkos tome što je drugog dana završio u glavnoj grupi sa pobjednikom etape Andréom Greipelom, njegovo deveto mjesto značilo je da je Martin jednostavno propustio bonus sekunde. Umjesto toga, žuta majica je pripala Fabijanu Cancellari, a Martin drugi za tri sekunde. Chris Froome je ušao u maillot jaune na trećoj etapi i izgledao je spreman da to odbrani sljedećeg dana, Martin sada zaostaje samo jednu sekundu.
Na kaldrmisanoj pozornici od Serainga do Cambraija Nijemac je preuzeo stvari u svoje ruke kada je skočio ispred pelotona, žuta majica na vidiku sa samo 3km preostala. Svi smo se usudili vjerovati. Jednom kada je Martin pobjegao iz čopora, to je bilo to za ostale. Ovaj put su pokušali da ga vrate kandžama i bili su mučno blizu tome – da je linija pomaknuta nekoliko metara dalje niz cestu, to bi opet bilo slomljeno srce.
U pozadini se mogla vidjeti sprinterska masa, koja dobija na brzini i vremenu. Ipak, Martin je uspeo da proslavi pobedu i dres – stiskajući pesnicu i osmehujući se dok je prelazio crtu. Sretnijeg čovjeka kojeg vjerovatno nećete naći. Taj dan je mnogo govorio o njegovom karakteru, nikada nije prihvatio poraz i pokušavao do samog kraja.
2. Etapa 16 Tour de France 2016: ogroman, osuđen na propast
Napad bez presedana formiran na putevima od Moirans-en-Montagne do Berna tokom Tour de Francea 2016.
Julian Alaphilippe se odvojio od pelotona zajedno sa Etixx-Quick Step timskim kolegom Tonyjem Martinom i par se nikada nije osvrnuo. U onome što je za Martina vjerovatno izgledalo kao običan dan u sedlu i potencijalno iskustvo žestoke kazne za Francuza, jer su uspjeli da se izdrže 173 km, a njihova prednost se proteže na preko šest minuta na svom vrhuncu.
Nakon što se nasmijao, Alaphilippe je prvi puknuo, a Martin je pokušao da nastavi, ali su ga na kraju ponovo uvukli predstojeći sprinterski timovi koji su tražili pobjedu na etapi.
Martin je ironično završio zadnji u danu sa samo Alaphilippeom uz njega, 12 minuta iza pobjednika etape Sagana. Dvojac je osvojio nagradu za zajedničku borbenost. Nije loša nagrada, a nije ni prvi put u istoriji, jer su Huan Antonio Flecha i Johnny Hoogerland takođe dobili zajedničku nagradu kada su ih srušili medijski automobili 2011.
3. Matthew Loveridge, urednik web stranice
Etapa 6 Vuelta a España 2013: jednako ogroman, jednako osuđen na propast
YouTube video player
Bez obzira da li ga treba porediti sa oklopnim vozilom ili ne, Tony Martin je izveo neke performanse sa izrazito dizelskim kvalitetom, samo jahanjem i vožnjom na način koji se činilo da prkosi normalnim merama atletske snage.
Njegov nastup na Stage 6 Vuelte 2013. od Guijuela do Caceresa je sjajan svih vremena u panteonu solo napora.
Sprijeda gotovo cijelu etapu od 175 km, Martin – tada je vozio za Omega Pharma-QuickStep – imao je sedam i po minuta na pelotonu u jednom trenutku, i držao se otprilike minutu prednosti na 20 km do idi označi.
Nekako je izdržao i prešao ispod plamene ruže sa najmanjim razmacima, ali nije trebalo biti, a metrima od cilja ga je preplavio sprinterski peloton.
Sve je pošteno u ljubavi i biciklističkim utrkama i performanse su zaslužile mnogo pohvala, ali ne znam da li sam ikada bio više razočaran u ime vozača. Ako je ikad pobjeda bila zaslužena, to je bila tog dana.
4. Will Strickson, pomoćnik urednika
20. faza Tour de France 2009: osvajanje Mont Ventouxa
Postavimo scenu. Datum je 25. jul 2009. To je 20. etapa Tur de Fransa, posljednja etapa prije nego što trka ide u Pariz i cilj je vrha Mont Ventouxa. Alberto Contador je u žutom, Andy Schleck u bijelom, Thor Hushovd u zelenom i Franco Pellizotti u tufnama. Treći i četvrti u GC-u su Lance Armstrong iz Astane i Bradley Wiggins iz Garmin-Slipstreama.
24-godišnji Tone u tom divnom dresu Columbia-HTC ulazi u veliki raspad i nalazi se sa samo talentovanim penjačem Juanom Manuelom Garateom – koji je također dobrih 10 kg lakši – za društvo na Ventouxu.
Garate ispušta našeg mladog heroja, plešeći uz planinu dok Nijemac gazi dalje. Trka iza počinje sa oba Schlecksa koji vrše pritisak, a Contandor zaboravlja da ima sedlo na biciklu. Tolika je snaga i odlučnost Martina da se vraća do Garatea uprkos izgledima i oni idu do cilja sa favoritima koji još uvijek kasne 40 sekundi.
Nažalost, nije mu ostala nijedna eksplozija u nogama za finalni sprint i završio je drugi tog dana, ali za velikog kronometara to učiniti na Ventouxu je nadljudski napor. Ko je on mislio da je, Wout van Aert?! Okušao se u GC vožnji na jednonedeljnim trkama, ali je taj dan pokazao da je motor Tonyja Martina takav da ništa nije van domašaja.
